Samoubica ljubavi

Ima mnogo lepih pesama koje analiyiraju ljubav... ima i onih koje nisu napisane, a naravno, i one koje neće biti napisane. Moja spada u treću grupu... Treća nedelja od kad se JA (veliki, hrabri ja, manji od makovog zrna) nisam javio. A tako bih te slatko pozvao, iskušenje je veliko da oči peku. Sve je prolazno, rekla si mi stotinu puta, sve traje dok traje i ništa nije večno. Nikad se u tome nisam slagao sa tobom i sad kad nema nas i dalje sam siguran u to. I kada ne znam šta radiš i da li pomisliš na mene, na tvoju ludu, da li pamtiš bar delić mene ili treba da se prepustim piranama da oglođu svu ljubav sa mene, da se sve pretvori u kosti, ono jedino čvrsto u čoveku i da se i one pretvore u prah.

Ne želim da te ne volim, ali znam da ne smem... ne smem ni da pišem ovo, ne smem da čitam Richarda Bacha i "Most preko večnosti", opet, jer knjiga liči na nas i čitali smo je zajedno i proulavali da li sam ja on, a ti ona ili sam baš ja ona, a ti on koji beži.

Ne smem da pogledam u fioku radnog stola, jer tamo čeka i smeši se tvoj rođendanski poklon i igračka koja je išla sa mnom i u inostranstvo i spavala na mom jastuku za razliku od tebe.

Ne smem više nisšta da napišem u ovoj trećoj nedelji... Umesto da bude lakše, čini mi se da je sve teže i osećam se malaksao i iscrpen.

Pozitivna energija?

Imam je, ne čuvam je za tebe, koristim je... I ovo je pozitivno, zar ne?

P.S. Ne verujte nikada da će Vam biti lakše u trećoj nedelji bez nje!

P.S.S. Da! Najvažnije... DA LI TO NEŠTO ZNAČI AKO ZAZVONI MOBILNI I GLAS IZGOVORI DA TRAŽI BAŠ OSOBU SA TVOJIM IMENOM (a znam da nije tvoja nameštaljka)... Da li da ti se javim? Da li bi volela?

Da li sam siguran u sebe? Naravno da nisam... Da sam siguran, ne bih pisao ni reči, a ovako, ko zna kako će se razviti ova priča i šta će izaći iz mene, koliko će to biti jako i da li će meni biti lakše...

Ne znam da li se neko ikad i zapitao o svrsi blogova? Blog, meni bar ružno zvuči... možda je skraćenica, možda je neko simulirao udarac o površinu vode i onda tišina kad toneš (tonem ili tonemo). Ima sigurno još asocijacija na naziv za ovaj "Javni dnevnik", ali mi se čini da je namenjen nesretnima i nespretnima.

Šta je sa mnom? Po mišljenju moje okoline, rebalo bi da sam sretan, porodica, posao, komunikativan, spadalo, simpatičan, omiljen u ženskom društvu, odmeren u pregovorima, honorarni posao, sport vikendom itd. Ali... uvek ima to ali. Pre dve nedelje sam prekinuo nešto što je meni mnogo značilo, što mi je pogodilo žicu i zbog čega sam imao veliku količinu pozitivne energije i koju sam želeo da delim. Naravno reč je o ženi, a ono što niko ni ne pretpostavlja, žena koju ne poznajem, a sa kojom sam bio bliskiji nego sa svim ostalima.

Da li sam normalan? Ovo je prvi put da pitam tako nešto... Pitanje na mestu, ali ga se treba setiti, a najčešće ni ne želiš da ga postaviš. Ujutru, kad se budem budio, od sad, umesto njenog lika, postavljaću sebi pitanje da li sam normalan, da bih se što pre osvestio i zaboravio svu bol koju nosi ljubav. Ljubav najplemenitije osećanje, koje u 99,99% slučajeva BOLI. Ovu bol smo zajedno stvorili, zajedno učestvovali u njoj i zajedno je nosimo.

Platonska ljubav, obostrana... Kad razum "pobeđuje", a srce trpi, kad samo pričaš o ljubavi i o svim ostalim stvarima, a nikada se ne dodirnete, ne pogledate, ne udahnete dah. Ta bol (da ne kažem ljubav) i dalje je u meni i znam da nije dobra, da ne treba da postoji, ali ja je i dalje volim, a ona mene i dalje boli. Zabranjeno? Stvarno... Nekim ljudima bi trebalo zabraniti da vole, a meni prvom i trebalo bi mi odstraniti srce, da bi se izbegle nepotrebne emocije, reči i sve što ide uz to.

Hvala vam za ovaj prvi put... Znam da nisam bio preterano jasan, ali je meni malo lakše iako niko ne zna zbog čega.